Taj mu je pokrivač teži od svega što ga je pritislo i dovelo u ovaj svet, njemu nerazumljiv i stran.

Deca mu po belom svetu, dovele ga komšije. I sada, na bioskopskom platnu plafona bolničke sobe gleda svoj život, kao film kome je sada došao vakat da odredi vrednost.

– Jesi li žedan, amidža?! – pitam ga, tek toliko da ga odobrovoljim.

– Jok vala, sinko – odgovori mi, ne skidajući pogled sa svoga platna na plafonu sobe.

– Jesi li gladan?! Hoćeš li da ti ogulim jednu bananu?!

– Јоk, fala ti. Odakle si sinko, od ko’ija si? – pita me.

– E, krasna ti je majka, Allah je nagradio.

– Hvala ti amidža – rekoh mu, a on se ponovo ogrnu ćutanjem.

U sobi je bio užasan osećaj starosti, smrti i bolesti. Bombardovanje je trajalo već mesec dana. Ni gaze, ni vate, ni lekova. Samo beznađe i očaj. Donesene tanjire sa supom od strane bolničke poslu­ge, moja majka je menjala njenim od kuće, napunjenim domaćom supom.

Priđoh do njega.

– Hajde malo da probaš! Ne boj se, ovde je sve što ti smeš da jedeš!

Gleda me pitomim očima, nećka se, ali ipak popušta. Polako ga hranim dok mu u tanjir kaplju suze, bistre kao njegova duša, kao bistar izvor podno bukovih žila koje su bile ispod njegove kuće. Prikupivši malo snage i volje, prihvati kašiku od mene i krenu da srče supu, uzgred mi ponešto kazujući:

– Jedan mi je sin, najmlađi, u Nemačku. Preš’o na crno, eve dvije godine. Srednji je u Kanadu čitavija šes’ godina, a najstariji je po bolnica kako ga je ujeo vetar. Ne more na noge, ide i po banja. Haira nikak’og, ama šta ćeš. Ako digneš ruke od sebe, dići će i Bog.

– Šta ti je sa hanumom, amidža?!

– Žena mi umrije izubaha, baš ka’ da je neko ubi. Za heftu, kažu šlog nāki. I bolje Allaha mi, no onako da osta­de. K’o trupina. Nit’ zbori, nit’ zna za sebe. Eh smrti, slat­ka li si…

…………………….

Gledam ga dok polako srče supu. Ostale samo oči i zubi. Kao da nisu ostarile sa njim. Duša i snaga.

–  E vala amidža, imaš bolje zube no ja, stoput! – rekoh, malo da promenim temu.

– Ada sinko, nikad nijesam bio bez saruka ili kape na glavu. Ka’ zimi, ka’ ljeti. E, to čuva zube.

I tako, naše prijateljstvo, iznenadno ali ljudsko, potra­ja desetak dana.

Ti ljudi sa Peštera su časni, gostoljubivi, odani i pra­vedni. Znam, jer i dan-danas kod njih svraćam kad kre­nem od Crnoče ka Baljenu. U kuću kad mu uđeš, dušu će ti na sofru spustiti.

Jednog jutra dođoh da zamenim majku, a njegov kre­vet prazan. Majka mi reče da je sinoć buncao u snu i da se pred zoru umirio.

– Je l’ pominjao koga, majko?!

– Jeste sine. Mislim da je dozivao neku Šaru, ili Šarulju.

Kao da me neko udari nogom u stomak. Ode starina Bogu na istinu dozivajući  svoju kravu kao nemog svedoka svoje samoće i čežnje za najmilijima.

Svako otvaranje vrata propraćao je trzajem. Očekivao je nekog. Sa otvorenim očima i žudnjom preselio je u bolji svet.

Odlomak iz knjige “Tragovi prošlosti” – Vladan Đokić

The post Čežnja appeared first on Turisticka organizacija Novi Pazar.

Preživljava samo na sebi svojstven način koji traži trpljenje, odricanje, mudrost. Dok vi budete išli od dućana do dućana zbunjeni neobičnom otvorenošću na koju niste navikli, šalom koja je uvek u granicama pristojnosti, običajem da se gost dočeka sa kafom, čajem, poklonom uz obavezno “ dodjite opet“, znam kada se budete vratili kući da ćete se duboko zamisliti i pitati “ šta ovo bi!?“. Pa evo da vam objasnim. Nisu ovde svi dolazili sa dobrom namerom, iako su dočekani baš kao i svi koji su došli pre i posle. Svakom ko god dodje doček je isti dok mu se ne vidi namera, a tada svakom ispraćaj nije isti. Svako nepogrešivo dobije prema zasluzi. Vaga na kojoj se meri ljudskost je precizna do miligrama. Mi na njoj merimo čovečnost, poverenje, datu reč, odnos prema roditeljima, komšiji, veri, tako gde god da odemo, koliko god da živimo, svo vreme smo na toj balandži koja uvek mora da odskoči na stranu dobrote. Mi koji ovde živimo smo na toj vagi ceo svoj život.

Kada ti mere sir papriku, voće meso ne gledaj nikada u vagu kada ti prodavac meri ono što si kupio. Ja nikada nisam pogledao jer znam da ne bi ukrao taj što ti meri, jer ja na svakom tasu vage njegova duša. Dok meri, pogledam negde na stranu, u telefon, sat na ruci. Gledanje u vagu je za mene otvorena uvreda. Mutivode raznih profila su znale da se čaršija jedino može srušiti spolja, nikako iznutra, jer je materijal od kojeg je napravljena sazdan od poverenja, poštovanja i iskrenog komšijskog odnosa nas koji ovde živimo. Bespremetno i izlizano zvuči da napišem Srba i Muslimana. To što smo Srbi i Muslimani je samo za tvoju kuću. Sa tim odeš i u crkvu, džamiju.

Kada izađeš u čaršiju ti si PAZARAC. To ti se jedino vrednuje. I to je jedino ispravno.

Ovde se ne ne najavljuje dolazak kod nekog. Ako bi se najavio: „Jesi li kući, mogu li doć’ doživljeno bi kao uvreda. Gde se prijatelj, komšija najavljuje da li može doći. Odmah bi kod onog koga si pitao izazvao sumnju da si se promenio prema njemu, da nešro sumnjaš u njega, ili da imaš neku drugu nameru. Tamo gde se mora pitati da li možeš doći mi ne idemo, a vi kako ste naučili.Mi znamo da se običaj najave da li možeš doć u komšiluk tamo negde ustalio. Nismo ni mi baš bez greha. Imamo huju, loš dan, tegobe razne vrste puknemo ponekad. Opostiće ti se ako znaju da si dobar čovek. “ Nije čovek svakad jednak“. Sutra kada prođe huja, čovek koji je dobar će se izviniti. Moliti za oproštaj i uvek mu je oprošteno.

Kada dodješ u našu čaršiju, ne pitaj me: “ Jel’ bezbedno“? Bolje mi udari šamar. Koji si matrak dolazio ako misliš da nije bezbedno. Ovde ćeš naći ono što je gotovo u celoj okolini izgubljeno. Ovde ćeš naći sve ono što si voleo i pitao se gde to nesta i gde se izgubi. E, ima kod nas. Mi ne gubimo stvari koje volimo. U stvari ne možemo izgubiti, jer onaj ko to nađe, ako ti ne može naći adresu, ne zna čije je, ne dira. Zna da ćeš se vratiti da tražiš i da ćeš ga naći. To nas je održalo. A vi koji dolazite i odlazite, ne gledajte u vagu. Niti tražite da vam poklonimo, prodamo papuče koje ste obukli kada ste ušli u čaršiju. Čuvamo ih za drugog. One su izatkane od naše vekovne tradicije, u čiju potku su naši običaji, vaspitanje od naših predaka, ostatci vune kojom su naše bake izatakle taj čarobni ćilim na kome možemo da letimo.

Odlomak iz knjige “Da ti nešto reknem” – Vladan Đokić

The post Kada izađeš u čaršiju ti si PAZARAC appeared first on Turisticka organizacija Novi Pazar.

114

Dućandžija ne bi imao radno vreme, niti bi stalno bio u njoj. A radnja bi bila uvek otvorena. U njoj bi se čuvali mirisi duhana iz Hercegovine, prošvercovanog putevima kojim je mogla samo koza proći, u staklenim posudama da ne izvetri. Tu bi se našao i miris Stambola, majčine šamije sa Kapali čaršije donete, peraći sapun, bistilj, gurabije i pramen kose devojčice u koju sam bio zaljubljen tajno. Za one koji nisu strašljivi, tu bi se našao i mrak iz naninog podruma pakovan u kese, ispod tezge. Miris oraha, jabuka, luka, bešik odložen do sledeće prilike.

115

Pa zatim, ćupovi u koje je zimnica pohranjena sveža tokom cele godine i mrak letnjih noći prošaran olujom od koje bi te strah terao u majčin zagrljaj. Imena umrlih bi bila zapisana u velikom tefteru, sa sve nadimcima jer ih je čaršija dala, kao neizbrisiv trag postojanja.

A bajramske šarene bombone bi se besplatno delile, kao nekad u fišeku od starih novina. U stvari, bila bi to mesta predānjā, ljubomorno čuvana od zaborava, začinjena ljubavlju, poštovanjem, datom rečju i nečim što se sudbinom zove.

116

Razmišljao sam da otvorim jednu ovakvu radnju. A tamo bi svakom bilo dozvoljeno ponešto da donese, kao prilog. A ja sam siguran da bih priložio: miris jabuka iz Pruševskog podruma, Uskršnja šarena jaja ofarbana bojom za vunu, ukus peljteta obojenog kolačarskim papirom, dedov cigarluk od najfinijeg ćilibara donet iz Stambola kao dar od Abita njegovog pobratima. I baš niko baš ništa sa tog mesta ne bi smeo odneti. Mogao bi samo da omiriše, da vidi, da dodirne ili da pročita.117 U potrazi sam za tom ulicom i nisam je još našao. Ako je nađete, javite mi molim vas. Verujem da postoji, da je zaštitim, da je sačuvam, kaldrmom da je okitim. Da nas spasi od ovog silnog betona sa ovih silnih zgradetina pre nego nas on zatrpa.

Odlomak iz knjige “Da ti nešto reknem” – Vladan Đokić

The post Želim otvoriti dućan uspomena appeared first on Turisticka organizacija Novi Pazar.