У болници се сурово бришу разлике између богатих и сиромашних, утицајних и оних који нису, познатих и оних који су читав свој живот провели у тишини свог скромног и тихог живота, а гледао сам Божјом вољом све те судбине изложене у галерији болничких кревета. Старина са Пештери први пут у свом животу лежи преко дана. Изнемогао, притиснут годинама, испијен мразом, ишибан студеним пештерским ветровима, прекивен тугом.
Тај му је покривач тежи од свега што га је притисло и довело у овај свет, њему неразумљив и стран.
Деца му по белом свету, довеле га комшије. И сада, на биоскопском платну плафона болничке собе гледа свој живот, као филм коме је сада дошао вакат да одреди вредност.
– Јеси ли жедан, амиџа?! – питам га, тек толико да га одобровољим.
– Јок вала, синко – одговори ми, не скидајући поглед са свога платна на плафону собе.
– Јеси ли гладан?! Хоћеш ли да ти огулим једну банану?!
– Јок, фала ти. Одакле си синко, од ко’ија си? – пита ме.
– Е, красна ти је мајка, Аллах је наградио.
– Хвала ти амиџа – рекох му, а он се поново огрну ћутањем.
У соби је био ужасан осећај старости, смрти и болести. Бомбардовање је трајало већ месец дана. Ни газе, ни вате, ни лекова. Само безнађе и очај. Донесене тањире са супом од стране болничке послуге, моја мајка је мењала њеним од куће, напуњеним домаћом супом.
Приђох до њега.
– Хајде мало да пробаш! Не бој се, овде је све што ти смеш да једеш!
Гледа ме питомим очима, нећка се, али ипак попушта. Полако га храним док му у тањир капљу сузе, бистре као његова душа, као бистар извор подно букових жила које су биле испод његове куће. Прикупивши мало снаге и воље, прихвати кашику од мене и крену да срче супу, узгред ми понешто казујући:
– Један ми је син, најмлађи, у Немачку. Преш’о на црно, еве двије године. Средњи је у Канаду читавија шес’ година, а најстарији је по болница како га је ујео ветар. Не море на ноге, иде и по бања. Хаира никак’ог, ама шта ћеш. Ако дигнеш руке од себе, дићи ће и Бог.
– Шта ти је са ханумом, амиџа?!
– Жена ми умрије изубаха, баш ка’ да је неко уби. За хефту, кажу шлог нāки. И боље Аллаха ми, но онако да остаде. К’о трупина. Нит’ збори, нит’ зна за себе. Ех смрти, слатка ли си…
…………………….
Гледам га док полако срче супу. Остале само очи и зуби. Као да нису остариле са њим. Душа и снага.
– Е вала амиџа, имаш боље зубе но ја, стопут! – рекох, мало да променим тему.
– Ада синко, никад нијесам био без сарука или капе на главу. Ка’ зими, ка’ љети. Е, то чува зубе.
И тако, наше пријатељство, изненадно али људско, потраја десетак дана.
Ти људи са Пештера су часни, гостољубиви, одани и праведни. Знам, јер и дан-данас код њих свраћам кад кренем од Црноче ка Баљену. У кућу кад му уђеш, душу ће ти на софру спустити.
Једног јутра дођох да заменим мајку, а његов кревет празан. Мајка ми рече да је синоћ бунцао у сну и да се пред зору умирио.
– Је л’ помињао кога, мајко?!
– Јесте сине. Мислим да је дозивао неку Шару, или Шаруљу.
Као да ме неко удари ногом у стомак. Оде старина Богу на истину дозивајући своју краву као немог сведока своје самоће и чежње за најмилијима.
Свако отварање врата пропраћао је трзајем. Очекивао је неког. Са отвореним очима и жудњом преселио је у бољи свет.
Одломак из књиге “Трагови прошлости” – Владан Ђокић
