Испред улаза у мој град изујте све предрасуде, туђа мишљења, оно што вам сервира преко медија, нарочито од оних који никада нису у њега закорачили. Када се изујеш, даћемо ти папуче које су облачили многи пре тебе, и које су многи покушали у повратку да понесу са собом, што молбом, што покушајем да их купе не питајући за цену. Овде се не продаје ни гостоптимство, ни широко отворени загрљај, ни пружена рука. Када дођеш у мој град можеш ући где год те папуче донесу. Било да си дошао да нешто питаш, купиш, продаш, или си не дај Боже у некој невољи. Ево, прође више пола хиљаде година као је зачет на ветроментини политичких интреса, култура, обичаја, вера, нација.
Преживљава само на себи својствен начин који тражи трпљење, одрицање, мудрост. Док ви будете ишли од дућана до дућана збуњени необичном отвореношћу на коју нисте навикли, шалом која је увек у границама пристојности, обичајем да се гост дочека са кафом, чајем, поклоном уз обавезно “ додјите опет“, знам када се будете вратили кући да ћете се дубоко замислити и питати “ шта ово би!?“. Па ево да вам објасним. Нису овде сви долазили са добром намером, иако су дочекани баш као и сви који су дошли пре и после. Сваком ко год додје дочек је исти док му се не види намера, а тада сваком испраћај није исти. Свако непогрешиво добије према заслузи. Вага на којој се мери људскост је прецизна до милиграма. Ми на њој меримо човечност, поверење, дату реч, однос према родитељима, комшији, вери, тако где год да одемо, колико год да живимо, сво време смо на тој баланџи која увек мора да одскочи на страну доброте. Ми који овде живимо смо на тој ваги цео свој живот.
Када ти мере сир паприку, воће месо не гледај никада у вагу када ти продавац мери оно што си купио. Ја никада нисам погледао јер знам да не би украо тај што ти мери, јер ја на сваком тасу ваге његова душа. Док мери, погледам негде на страну, у телефон, сат на руци. Гледање у вагу је за мене отворена увреда. Мутиводе разних профила су знале да се чаршија једино може срушити споља, никако изнутра, јер је материјал од којег је направљена саздан од поверења, поштовања и искреног комшијског односа нас који овде живимо. Беспреметно и излизано звучи да напишем Срба и Муслимана. То што смо Срби и Муслимани је само за твоју кућу. Са тим одеш и у цркву, џамију.
Када изађеш у чаршију ти си ПАЗАРАЦ. То ти се једино вреднује. И то је једино исправно.
Овде се не не најављује долазак код неког. Ако би се најавио: „Јеси ли кући, могу ли доћ’ доживљено би као увреда. Где се пријатељ, комшија најављује да ли може доћи. Одмах би код оног кога си питао изазвао сумњу да си се променио према њему, да нешро сумњаш у њега, или да имаш неку другу намеру. Тамо где се мора питати да ли можеш доћи ми не идемо, а ви како сте научили.Ми знамо да се обичај најаве да ли можеш доћ у комшилук тамо негде усталио. Нисмо ни ми баш без греха. Имамо хују, лош дан, тегобе разне врсте пукнемо понекад. Опостиће ти се ако знају да си добар човек. “ Није човек свакад једнак“. Сутра када прође хуја, човек који је добар ће се извинити. Молити за опроштај и увек му је опроштено.
Када додјеш у нашу чаршију, не питај ме: “ Јел’ безбедно“? Боље ми удари шамар. Који си матрак долазио ако мислиш да није безбедно. Овде ћеш наћи оно што је готово у целој околини изгубљено. Овде ћеш наћи све оно што си волео и питао се где то неста и где се изгуби. Е, има код нас. Ми не губимо ствари које волимо. У ствари не можемо изгубити, јер онај ко то нађе, ако ти не може наћи адресу, не зна чије је, не дира. Зна да ћеш се вратити да тражиш и да ћеш га наћи. То нас је одржало. А ви који долазите и одлазите, не гледајте у вагу. Нити тражите да вам поклонимо, продамо папуче које сте обукли када сте ушли у чаршију. Чувамо их за другог. Оне су изаткане од наше вековне традиције, у чију потку су наши обичаји, васпитање од наших предака, остатци вуне којом су наше баке изатакле тај чаробни ћилим на коме можемо да летимо.
Одломак из књиге “Да ти нешто рекнем” – Владан Ђокић
