Већина Јевреја која је живјела у Новом Пазару, Сјеници, Дугој Пољани, Тутину и Рашки, дос̌ла је са Иберијског полуострва, преко Солуна и још неких морских лука у окружењу. На наше просторе су се почели насељавати прије 250-ак година, а већина њих је дошла у другој половини XИX вијека. Како је речено, били су поријеклом шпански Сефарди. Са простора Шпаније и Португалије су се почели расељавати још крајем XВ вијека.
Самуел Конфорти Сумбулико (1853-1935), јунак ове приче, кога су у нашој чаршији звали „Сумбул“, а чешће „Сумбулико“, доселио се из Сарајева у Нови Пазар крајем XИX
У првом плану је Сумбуликова кућа, а иза ње је Јеврејска синагога вијека. Био је по много чему особит и чудан, али је у исто вријеме био вриједан и окретан. Радио је разне послове и није се либио напора и одрицања. У поц̌етку је био ситни дућанѕ̌ија, али је временом постајао јачи и јачи, а онда и вјероватно најјачи. Био је и рентијер, и банкар, и неимар и још много штошта.
На основу мојих сјећања и казивања других, изнијећу неколико анегдота веза- них за овог човјека, а било их је сијасет.
Једном приликом је један сељак дошао да наговори Сумбулика на ортаклук. За све вријеме разговора, газда је из духанкутије врховима прстију вадио духан и слагао га на посебан папир. Чим је поц̌ео да га савија, сељак брже-боље из џепа извади ћибре (шибицу) и крену да му припали цигару. Сумбулико повуче цигару од пламена и поручи саговорнику да од посла нема ништа, уз опаску да сељак не може бити његов ортак, јер, поред мангала са жаром који је све вријеме био испред њихових ногу, он пали шибицу. Кад не умије да чува свој, како ће чувати његов мал (иметак).
Након што је поц̌ео трпјети болове у стомаку, Сумбулико се са Морицом Папом запутио у Беч, ради прегледа код познатог њемачког љекара. Послије обављеног прегледа, Мориц је ус̌ао код доктора и плахо се задржао. Када је изашао, затекао је Сумбулика пред једном црквом, гдје су му пролазници убацивали новац у шешир, који је претходно скинуо са главе и ставио испред својих ногу. Када га је Мориц у чуду питао зашто то ради, он му је одговорио: „Ћути будало, да се мало извадимо за пут. Ја сам стајао чекајући тебе, а пролазници су почели остављати новац испред мојих ногу. Ја сам само потурио шешир, да се паре не растурају.“
Остака текста пронађите у књизи.
Текст са пратећом фотографијом пренет из фотомонографије Асима Никшића “Мој Пазар, моји људи, моје успомене”
