Тражим улицу где нема кућних бројева и табле са њеним именом. Где се не закључавају авлијска врата, где се зајми шећер и брашно до сутра, где су комшије браћа и сестре… Где преко дувара у позне јације зову на гошћење у тишини својих авлија поплочаних калдрмом, омеђених ђулистанима са дудовим и ораховим стаблима с краја и обавезном чесмом, из које је у танком млазу вода лије хладна пунећи корито пуно сласних диња и бостана. Где деца право из кревета истрче боса на улицу, где зид од бондрука стоји подупрт сохама, где миришу печене паприке, ханумина рука и хлеб мајчином руком умешен. Где шкрипа водених пумпи плаши чавке. Где се на сокаку у једну величанствену арију спајају звуци радија из скоро сваке куће, дечија граја, дозивања, неодазивања, хúја, смех, песма девојака и жубор живота, а коју разумеју и воле само они из чијих је срца створена. Тражим је, јер у таквој улици желим отворити дућан успомена.
114
Дућанџија не би имао радно време, нити би стално био у њој. А радња би била увек отворена. У њој би се чували мириси духана из Херцеговине, прошверцованог путевима којим је могла само коза проћи, у стакленим посудама да не изветри. Ту би се нашао и мирис Стамбола, мајчине шамије са Капали чаршије донете, пераћи сапун, бистиљ, гурабије и прамен косе девојчице у коју сам био заљубљен тајно. За оне који нису страшљиви, ту би се нашао и мрак из наниног подрума пакован у кесе, испод тезге. Мирис ораха, јабука, лука, бешик одложен до следеће прилике.
115
Па затим, ћупови у које је зимница похрањена свежа током целе године и мрак летњих ноћи прошаран олујом од које би те страх терао у мајчин загрљај. Имена умрлих би била записана у великом тефтеру, са све надимцима јер их је чаршија дала, као неизбрисив траг постојања.
А бајрамске шарене бомбоне би се бесплатно делиле, као некад у фишеку од старих новина. У ствари, била би то места предāњā, љубоморно чувана од заборава, зачињена љубављу, поштовањем, датом речју и нечим што се судбином зове.
116
Размишљао сам да отворим једну овакву радњу. А тамо би сваком било дозвољено понешто да донесе, као прилог. А ја сам сигуран да бих приложио: мирис јабука из Прушевског подрума, Ускршња шарена јаја офарбана бојом за вуну, укус пељтета обојеног колачарским папиром, дедов цигарлук од најфинијег ћилибара донет из Стамбола као дар од Абита његовог побратима. И баш нико баш ништа са тог места не би смео однети. Могао би само да омирише, да види, да додирне или да прочита.117 У потрази сам за том улицом и нисам је још нашао. Ако је нађете, јавите ми молим вас. Верујем да постоји, да је заштитим, да је сачувам, калдрмом да је окитим. Да нас спаси од овог силног бетона са ових силних зградетина пре него нас он затрпа.
Одломак из књиге “Да ти нешто рекнем” – Владан Ђокић
