Čežnja

U bolnici se surovo brišu razlike između bogatih i si­romašnih, uticajnih i onih koji nisu, poznatih i onih koji su čitav svoj život proveli u tišini svog skromnog i tihog života, a gledao sam Božjom voljom sve te sudbine izlože­ne u galeriji bolničkih kreveta. Starina sa Pešteri prvi put u svom životu leži preko dana. Iznemogao, pritisnut godinama, ispijen mrazom, išiban studenim pešterskim vetrovima, prekiven tugom.

Taj mu je pokrivač teži od svega što ga je pritislo i dovelo u ovaj svet, njemu nerazumljiv i stran.

Deca mu po belom svetu, dovele ga komšije. I sada, na bioskopskom platnu plafona bolničke sobe gleda svoj život, kao film kome je sada došao vakat da odredi vrednost.

– Jesi li žedan, amidža?! – pitam ga, tek toliko da ga odobrovoljim.

– Jok vala, sinko – odgovori mi, ne skidajući pogled sa svoga platna na plafonu sobe.

– Jesi li gladan?! Hoćeš li da ti ogulim jednu bananu?!

– Јоk, fala ti. Odakle si sinko, od ko’ija si? – pita me.

– E, krasna ti je majka, Allah je nagradio.

– Hvala ti amidža – rekoh mu, a on se ponovo ogrnu ćutanjem.

 

U sobi je bio užasan osećaj starosti, smrti i bolesti. Bombardovanje je trajalo već mesec dana. Ni gaze, ni vate, ni lekova. Samo beznađe i očaj. Donesene tanjire sa supom od strane bolničke poslu­ge, moja majka je menjala njenim od kuće, napunjenim domaćom supom.

Priđoh do njega.

– Hajde malo da probaš! Ne boj se, ovde je sve što ti smeš da jedeš!

Gleda me pitomim očima, nećka se, ali ipak popušta. Polako ga hranim dok mu u tanjir kaplju suze, bistre kao njegova duša, kao bistar izvor podno bukovih žila koje su bile ispod njegove kuće. Prikupivši malo snage i volje, prihvati kašiku od mene i krenu da srče supu, uzgred mi ponešto kazujući:

– Jedan mi je sin, najmlađi, u Nemačku. Preš’o na crno, eve dvije godine. Srednji je u Kanadu čitavija šes’ godina, a najstariji je po bolnica kako ga je ujeo vetar. Ne more na noge, ide i po banja. Haira nikak’og, ama šta ćeš. Ako digneš ruke od sebe, dići će i Bog.

– Šta ti je sa hanumom, amidža?!

– Žena mi umrije izubaha, baš ka’ da je neko ubi. Za heftu, kažu šlog nāki. I bolje Allaha mi, no onako da osta­de. K’o trupina. Nit’ zbori, nit’ zna za sebe. Eh smrti, slat­ka li si…

…………………….

Gledam ga dok polako srče supu. Ostale samo oči i zubi. Kao da nisu ostarile sa njim. Duša i snaga.

–  E vala amidža, imaš bolje zube no ja, stoput! – rekoh, malo da promenim temu.

– Ada sinko, nikad nijesam bio bez saruka ili kape na glavu. Ka’ zimi, ka’ ljeti. E, to čuva zube.

I tako, naše prijateljstvo, iznenadno ali ljudsko, potra­ja desetak dana.

 

Ti ljudi sa Peštera su časni, gostoljubivi, odani i pra­vedni. Znam, jer i dan-danas kod njih svraćam kad kre­nem od Crnoče ka Baljenu. U kuću kad mu uđeš, dušu će ti na sofru spustiti.

Jednog jutra dođoh da zamenim majku, a njegov kre­vet prazan. Majka mi reče da je sinoć buncao u snu i da se pred zoru umirio.

– Je l’ pominjao koga, majko?!

– Jeste sine. Mislim da je dozivao neku Šaru, ili Šarulju.

Kao da me neko udari nogom u stomak. Ode starina Bogu na istinu dozivajući  svoju kravu kao nemog svedoka svoje samoće i čežnje za najmilijima.

Svako otvaranje vrata propraćao je trzajem. Očekivao je nekog. Sa otvorenim očima i žudnjom preselio je u bolji svet.

 

Odlomak iz knjige “Tragovi prošlosti” – Vladan Đokić