Tražim ulicu gde nema kućnih brojeva i table sa njenim imenom. Gde se ne zaključavaju avlijska vrata, gde se zajmi šećer i brašno do sutra, gde su komšije braća i sestre… Gde preko duvara u pozne jacije zovu na gošćenje u tišini svojih avlija popločanih kaldrmom, omeđenih đulistanima sa dudovim i orahovim stablima s kraja i obaveznom česmom, iz koje je u tankom mlazu voda lije hladna puneći korito puno slasnih dinja i bostana. Gde deca pravo iz kreveta istrče bosa na ulicu, gde zid od bondruka stoji poduprt sohama, gde mirišu pečene paprike, hanumina ruka i hleb majčinom rukom umešen. Gde škripa vodenih pumpi plaši čavke. Gde se na sokaku u jednu veličanstvenu ariju spajaju zvuci radija iz skoro svake kuće, dečija graja, dozivanja, neodazivanja, húja, smeh, pesma devojaka i žubor života, a koju razumeju i vole samo oni iz čijih je srca stvorena. Tražim je, jer u takvoj ulici želim otvoriti dućan uspomena.
114
Dućandžija ne bi imao radno vreme, niti bi stalno bio u njoj. A radnja bi bila uvek otvorena. U njoj bi se čuvali mirisi duhana iz Hercegovine, prošvercovanog putevima kojim je mogla samo koza proći, u staklenim posudama da ne izvetri. Tu bi se našao i miris Stambola, majčine šamije sa Kapali čaršije donete, peraći sapun, bistilj, gurabije i pramen kose devojčice u koju sam bio zaljubljen tajno. Za one koji nisu strašljivi, tu bi se našao i mrak iz naninog podruma pakovan u kese, ispod tezge. Miris oraha, jabuka, luka, bešik odložen do sledeće prilike.
115
Pa zatim, ćupovi u koje je zimnica pohranjena sveža tokom cele godine i mrak letnjih noći prošaran olujom od koje bi te strah terao u majčin zagrljaj. Imena umrlih bi bila zapisana u velikom tefteru, sa sve nadimcima jer ih je čaršija dala, kao neizbrisiv trag postojanja.
A bajramske šarene bombone bi se besplatno delile, kao nekad u fišeku od starih novina. U stvari, bila bi to mesta predānjā, ljubomorno čuvana od zaborava, začinjena ljubavlju, poštovanjem, datom rečju i nečim što se sudbinom zove.
116
Razmišljao sam da otvorim jednu ovakvu radnju. A tamo bi svakom bilo dozvoljeno ponešto da donese, kao prilog. A ja sam siguran da bih priložio: miris jabuka iz Pruševskog podruma, Uskršnja šarena jaja ofarbana bojom za vunu, ukus peljteta obojenog kolačarskim papirom, dedov cigarluk od najfinijeg ćilibara donet iz Stambola kao dar od Abita njegovog pobratima. I baš niko baš ništa sa tog mesta ne bi smeo odneti. Mogao bi samo da omiriše, da vidi, da dodirne ili da pročita.117 U potrazi sam za tom ulicom i nisam je još našao. Ako je nađete, javite mi molim vas. Verujem da postoji, da je zaštitim, da je sačuvam, kaldrmom da je okitim. Da nas spasi od ovog silnog betona sa ovih silnih zgradetina pre nego nas on zatrpa.
Odlomak iz knjige “Da ti nešto reknem” – Vladan Đokić
