Између два свјетска рата, у Новом Пазару су постојале педесет и двије улице, од којих су, са десетак фењера, биле освијетљене само двије, и то: улица Краља Петра (данас̌ња улица 28. новембра), и улица Краља Александра (данас̌ња улица 1. маја). Таква расвјета је постојала све до 1931. године, односно до изградње прве хидроцентрале у граду.
Идеја за иградњу централе припала је тада ц̌увеном Новопазарцу, предузетнику, бизнисмену и хотелијеру Ранку Ивковиц́у. Овај врло бистар, паметан, предузимљив и способан ц̌овјек био је власник надалеко ц̌увеног хотела „Врбак“, изграђеног на малом острву спруду, које је у скоро самом центру варос̌ице формирала ријека Рас̌ка.
Газда Ранко је непосредно прије поц̌етка градње градске електриц̌не централе, за потребе свог хотела инсталирао и пустио у рад малу хидроцентралу снаге 5 кw.
Након формирања конзорцијума, у којем је уц̌ес̌ц́е узело неколико угледнијих и богатијих грађана, кренуло се у реализацију пројекта изградње електриц̌не централе на градском јазу, снаге 100 кw. С обзиром да је у питању била вец́а инвестиција, и да је било потребно вис̌е улагац̌а, уц̌ес̌ц́е у финансирању је узело неколико концесионара са отприлике 50% капитала (Дз̌емаил-ага Бос̌њовиц́, Ац́иф Хаѕ̌иахметовиц́, Ејуп-ага Љајиц́, Дус̌ан Враниц́, Хамза Пец́анин и Мехмед Диздаревиц́), док је други дио обезбиједио управо Ранко Ивковиц́.
Захваљујуц́и Ранковом познанству са професором Универзитета у Београду и надалеко признатим инз̌ењером грађевинарства Миладином Пец́инаром, Нови Пазар је за свега пет година добио двије хидроцентрале. У изради пројекта, осим поменутог професора Пец́инара, уц̌ес̌ц́е је узео и Јосиф Новаковиц́, мас̌ински инз̌ињер из Загреба. Цјелокупна опрема, укљуц̌ујуц́и турбину, генератор и остале пратец́е уређаје, купљена је од фирме Сиеменс из Њемац̌ке.
Прије поц̌етних радова на централи, најприје је откупљена воденица на јазу од угледне новопазарске породице Агус̌евиц́, која је убрзо у потпуности порус̌ена. Након рас̌ц̌ис̌ц́авања простора, приступило се узводној реконструкцији корита јаза, као и изградњи водозахвата и преливних станица. Такође, испод централе је изграђен бетонски тунел, којим је из турбине вода отицала у ријеку Рас̌ку. Узгред је изграђено 23 километра електриц̌не мрез̌е.
Локација, на којој се градила електроцентрала, налазила се у строгом центру, у непосредној близини сјеверног бастиона Градске тврђаве и Официрског дома (сада је ту Градска библиотека).
Изграђена од камена и бетона, са покровом у облику равне бетонске терасе, централа је била вјес̌то укомпонована у околни амбијент. Након пријема за употребу од стране Зетске бановине, централа је пус̌тена у рад 8. новембра 1931. године. Хидроцентрали је дато име: „Санѕ̌ак“.
Први потрос̌ац̌ електриц̌не енергије са новоизграђене електро-централе на јазу био је млин Ранка Ивковиц́а, којим је руководио Хасан Љухар. Затим је струју добио Градски биоскоп Мирка Тодоровиц́а, као и његова пилана (касније погон трикотаз̌е „Богољуб Ц̌укиц́“).
Убрзо је између тадас̌њег предсједника опс̌тине Ђорђа Петровиц́а, одборника Мехмеда Пец́анина, Милиц́а Јевђовиц́а, Авакума Тиосављевиц́а и Али-бега Расовца, са једне и Ранка Ивковиц́а и Дз̌емаил-аге Бос̌њовиц́а са друге стране склопљен уговор о освјетљавању двадесет и с̌ест градских улица.
Газда Ранко је умро 10. фебруара 1939. године. Сахрањен је у Новом Пазару, уз све дрз̌авне поц̌асти. На дан сахране, у граду је била проглас̌ена з̌алост. Дрз̌авне и опс̌тинске установе нису радиле. Због заслуга на електрификацији и развоју Новог Паза- ра, од својих суграђана је газда Ранко прозван: „Мајком Новопазараца“.
Послије Ранкове смрти, наслиједник удјела над централом је постао његов брат Деско.
Одмах послије рата, централа и јаз су национализовани, као и Електриц̌ни млин, Градски биоскоп и Пилана. Централом је све до 1975. године газдовала градска Електродис трибуција. Због нерентабилности, наводно, те године је затворена централа и обустављена производња електриц̌не енергије. Од тада, па све до данас̌њих дана, централа и јаз су препус̌тени пропадању и забораву.
На тај нац̌ин је један од истинских бисера Новог Пазара поц̌ео губити сјај. Међу становницима Новог Пазара је остало сјец́ање на Ранка Ивковиц́а, једног од најзнац̌ајнијих новопазараца двадесетог вијека, као и на његове пријатеље и ортаке, судионике стварања изузетног народног добра.
Остаци газда Ранкове централе и дан-данас плијене паз̌њу пролазника. Искрено се надам и увјерен сам да ц́е се неко из градске власти сјетити и једној од улица у Новом Пазару додијелити назив по овом изузетном ц̌овјеку, како би се сац̌увала успомена на великог добротвора, визионара и истинског Новопазарца Ранка Ивковиц́а.
Остака текста пронађите у књизи.
Текст са пратећом фотографијом пренет из фотомонографије Асима Никшића “Мој Пазар, моји људи, моје успомене”
